Zaštita duhovne sredine

8. MILAN BEKO, LADERNA
Rođen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta, hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko, nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srđan Nikolić (bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju)… Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije. Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“. Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“ Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u Veću građana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio.

Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49% Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma završio na tim računima. Premijer Zoran Đinđić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj slučaj obrađuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare. “Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida. Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović.

Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57% akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje.

Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuđeni da se služe opisom “senka”. Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju. Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5 milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem, smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO “Zastave”, nije uspeo da pronađe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović, Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva, pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli.