Zaštita duhovne sredine

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

9. VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2007. godine predsednik je Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria Bank ad Beograd, banke (kćerka firma Hypo Alpe-Adria-Bank International AG iz Austrije), zadužen za upravljanje i razvoj poslovanja sa privredom, poslova upravljanja sredstvima, pravnih poslova, interne revizije, finansijske kontrole i investicionog bankarstva, marketing, i za razvoj kadrova i nadzor rizika poslovanja banke.

Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi Republike Srbije, i rukovodilac u Deloitte & Touche, Beograd. Od maja 2003. do decembra 2006. godine bio je član Izvršnog odbora Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd. Član je Predsedništva Saveza Ekonomista Srbije, Poslovnog savetodavnog veća Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Srpskog Poslovnog Kluba “Privrednik”; Guverner Američke privredne komore u Srbiji, član U O Metalac ad, potpredsednik Smučarskog saveza Beograda i član UO JSD “Partizan”.

Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da Agenciji za privatizaciju, u čijem je sastavu tada bio privremeni centralni registar, dostave ažurirane knjige akcionara. Sve promene u knjizi akcionara, moraju se pravno obrazložiti. I u prethodnom Zakonu o privatizaciji je propisano na koji način se može doći i kako sa može manipulisati akcijama, tvrdio je Čupić, ali nije komentarisao dešavanja u zrenjaninskoj uljari.

Mlađan Dinkić, koji u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj upravlja sa šest podresora i isto toliko agencija, to nije dosta, već je i predsednik Skijaškog saveza Srbije. Na funkciju u Izvršnom odboru doveo je svog stranačkog aparatčika Sašu Vitoševića, nekadašnjeg saveznog ministra poljoprivrede. Na čelo Skijaškog saveza došao je sa mesta prvog čoveka beogradskog skijaškog saveza, a uskočio je na mesto ministra za rad Rasima Ljajića, koji se baš zbog previše obaveza povukao sa čela Saveza. U svom prvom obraćanju Dinkić je poručio da mu je želja da Srbija sa Bugarskom organizuje Zimske olimpijske igre 2022. godine. I potpredsednici Saveza poznati su političkoj javnosti. To su bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić i TV voditelj Petar Lazović, koji je blizak Velimiru Iliću. Ostala dva potpredsednika su Sandra Štajner, funkcioner “Telenor”, i ekonomista Nebojša Savić. „Vidim tri potencijalna izvora finansiranja: za osnovno održavanje saveza to je budžet grada i on mora biti veći. Dalje, razmotrićemo mogućnost da javno preduzeće Skijališta Srbije deo prihoda od ski pasa izdvoji za mlade talente…, a treći izvor finansiranja će biti sponzorstva… i ja tu očekujem pomoć od potpredsednika Čupića, direktora Hypo Alpe Adria banke i mislim da sa takvim timom možemo da podignemo budžet Skijaškog saveza Beograda“, rekao je Dinkić.

Novembra 2001. godine pomoćnici ministra za privatizaciju Goran Petrović i Vladimir Čupić potvrdili su da će se RK “Beograd” privatizovati po posebnom programu i da nema govora o stečaju, u kome je najveći poverilac bila Beobanka. Ali 4. januara 2002, samovoljom guvernera NBJ, Dinkića, likvidirane su 4 velike srpske banke, među kojima i “Beobanka”.

Ljude iz uticajne MKG iznenadila je uloga beogradske filijale svetske revizorske kuće Deloitte Touche. Privatizaciju Srbije vode ljudi koji su bili zaposleni u ovoj firmi. Iz Deloitte Touche u srpsku vladu došli su Aleksandar Vlahović (ministar privatizacije), Gordana Matković (ministar za socijalna pitanja), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine), Goran Pitić (ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom), a u Agenciju za privatizaciju došli su bivši službenici ove kuće, direktori Vladimir Ćupić, pa Mirko Cvetković. I Siniša Mali, bivši direktor za tendere, i potonja direktorka Katarina Tončić došli su iz ove revizorske kuće, kao i savetnik u agenciji, Goran Mrđa. Iza poslova Deloitte Touche u Srbiji stoji direktor za centralnu Evropu Danko Đunić. U Agenciji za privatizaciju skončala su najbolja srpska preduzeća. Nepodnošljiv pritisak političke oligarhije malo je ko mogao da podnese. Cvetković je od 2003. do 2004. godine kao prvi čovek Agencije za privatizaciju učestvovao u najmanje 88 sumnjivih privatizacija. Jedan od njegovih najvećih grehova je to što je dok je bio na čelu Agencije istovremeno bio izvršni direktor firme CesMekon, koju je Agencija često angažovala, što je sukob interesa. Vladimiru Čupiću, tadašnjem izvršnom direktoru Agencije za privatizaciju nešto krupno otrglo se kontroli. CesMekon je za račun državnog paketa akcija uradio presek imovine AD Građa sa 31.12. 2001. godine. Mirko Cvetković je u to vreme bio izvršni dirketor te konsultantske firme. AD Građa je za samo pola godine prikazala poslovni minus, pa je Bogdan Petrović, odgovorni rukovodilac Agencije za privatizaciju, na zahtev kupaca o sudbini gubitka, poslao nalog direktoru Ćulibrku, koji nije odgovorio Agenciji o visini duga, mada je dokument bio spreman. Početkom devedesetih u Ekonomskom institutu u Beogradu Vlahović je bio asistent Mirku Cvetkoviću za koga je tada smatrao da je “patrijarh konsultantskih poslova” u Srbiji. Nije čudno što ga je ministar Vlahović uzeo za svog zamenika, a kasnije postavio za direktora Agencije za privatizaciju. Niz poslova na početku tranzicije u Srbiji više je obavljao Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom iz Ekonomskog instituta, u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije, a ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. Za te institute radili su svi koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih decenija: Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić…. Reputaciju konsultanta broj jedan, Mirko Cvetković je imao i u konsultantskoj firmi Zvonka Nikezića, CesMekon.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

8. MILAN BEKO, LADERNA
Rođen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta, hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko, nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srđan Nikolić (bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju)… Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije. Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“. Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“ Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u Veću građana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio.

Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49% Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma završio na tim računima. Premijer Zoran Đinđić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj slučaj obrađuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare. “Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida. Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović.

Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57% akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje.

Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuđeni da se služe opisom “senka”. Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju. Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5 milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem, smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO “Zastave”, nije uspeo da pronađe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović, Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva, pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

7. MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo
Milija Babović je od butika “Atila” u garaži porodične kuće u Beranama došao do suvlasništva u “Verano grupi” (zastupnik “Pežo”, “Riplej”, “Levis”, “Bata”, “Soni”, “Gorenje”, “Armal”, “Gudjir” guma, VIP rentakar, benzinske pumpe “Ciklon”, i 67% akcija “Banjalučke banke”). U istoriji srpskog kriminala najveći otkup za otmicu plaćen je za Miliju Babovića. Zemunskom klanu je preko Milorada Lukovića Legije isplaćeno deset miliona evra. Te pare predali su Legiji lično Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan, i izvesni Danko Mlađenović, utvrdili su UBPOK i Specijalno tužilaštvo. Milorad Ulemek tipovao je otmicu Milije Babovića i Vuka Bajruševića, i od oba otkupa uzeo je polovinu novca, potvrdio je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi na suđenju pripadnicima zemunskog klana.

“04. avgust 2007. Let iz Beograda u Glazgov, pred meč… Jedan do drugog sjedimo Darko Pančev i ja. Ispred nas glavni sponzor “Zvezde”… Milija Babović…”

“Predsednika Jelića i slavodibitnika Marića dočekali su vodeći ljudi OFK Beograda: Moma Minić, Milija Babović, Dragoljub Lekić…”

“Novi predsednik Partizana biće Milija Babović… Njegov jedini uslov je da Nenad Bjeković napusti kancelariju sportskog direktora u kojoj i dalje sedi, iako je još u junu podneo ostavku… Babović je odustao u korist Karadžića.”

Slobodan Vuksanović je bio prijatelj Dragana Maleševića Tapija. 1999. godine, on i Dragan Kopčalić primljeni su u masonsku ložu “Pobratim”, sa zadatkom da preuzmu Demokratsku stranku. Procenili su da je svojim ponašanjem tokom rata Zoran Đinđić kompromitovan. “Masonska loža” pristupila je pripremama da se preuzme položaj predsednika i Slobodan Vuksanović je pripreman za to. U “masonskoj” loži, postao je prvi nadzornik, što je treća funkcija, odmah posle glumca Mikija Manojlovića, koji je šef jedne od loža u sistemu Dragana Maleševića Tapija. Jednu od sekretarskih funkcija obavljao je Dušan Zabunović koji je 5. oktobra zauzeo Saveznu upravu carina, a zatim podmetuno eksploziv u poslastičarnicu kod železničke stanice, čiji vlasnik nije hteo da mu je proda. “Masoni” i Oleg Golubović uložili su u akciju dovođenja Slobodana Vuksnovića na čelo DS pola miliona dolara. Uspeli su da pridobiju većinu u rukovodstvu stranke, ali su zanemarili Gorana Vesića, koji je brojao glasačke listiće. Đinđić je ostao predsednik, i akcija je propala. Funkciju “grani komandera” lože trenutno obavlja Milan Lajhner. Na sahrani je nosio Tapijeve bele rukavice i mačeve, i neku lentu. Vuksanović je dobio zaštitni status, u smislu objavljivanja podataka, od Dragutina Zagorca, kuma Radeta Bulatovića, koji ima funkciju čuvara mača lože i koji je na sahrani nosio Tapijevu sliku. Predsednik je Unije poslodavaca, i bivši šef Gradskog odbora Nove demokratije, koji je najuren zato što je vezan za masonsku ložu Tapija, konkurentsku Mihajlovićevoj. Zagorac je, u odmazdu, organizovao bacanje bombe i paljenje Opštinskog odbora Nove demokratije. Zagorac je bio veoma blizak sa Jovicom Stanišićem, pogotovo kad se Stanišićev sin zabavljao s njegovom ćerkom. Sin Stanišića bio je pilot kod Stanka Subotića Caneta. Kada Cane je prodao avion, Stanišićev sin zaposlio se kod Petra Matića, i vozi njegov avion. Cane je Željku Maksimoviću Maki organizovao prevoz iz Crne Gore Matićevim avionom, da bi se Maka sklonio na sigurno. Slobodana Vuksanovića u masonskoj loži videli su pevač Vladimir Savčić Čobi, glumac Dragan Nikolić, glumac Dragan Bjelogrlić, Vuk Bojović, direktor zooloskog vrta, novinar Milovan Brkić… Tapi je protivno masonskim pravilima prilikom inicijacije, Vuksanoviću dodelio treći stepen, a posle mesec dana, trideset drugi stepen, što je kod pravih masona nemoguće. Kako do jeseni 2000. godine nisu bili u stanju da sklone Đinđica, Dragan Malešević Tapi, Kole Kostovski i Vukašin Maraš iz Crne Gore odlučili su da Slobodan Vuksanović ide kod Momčila Perišića, sa zadatkom da posle izvesnog vremena preuzme tu stranu. Svojevremeno Perišić je bio veoma blizak Koštunici, a promenio je tabor kada je osetio da mu se ljulja položaj, a i zbog nekih drugih razloga, jer mu je iz Hrvatske bilo obećano ako isposluje da mu se predaju benzinske pumpe “Beopetrol”, koje su nekada nosile Ininu firmu, da će ga osloboditi optužbe za ratne zločine. Posle su pravljene druge kombinacije pa je Perićić izvisio. Na kraju su Dušan Zabunović, Miki Manojlović, Dragan Malešević, Kole Kostovski i Željko Maksimović pristupili formiranju nove stranke čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Cilj je bio da se kriminalnim i “masonskim” podzemljem uvede novi element u već postojeći obračun između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Politički prostor nalaze u Koštuničinom političkom krugu, gde se angažuju novinari za medijsku podršku, poput Milovana Brkića i Milorada Crnjanina, Aleksandra Tijanića i još nekih. Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni partner Nebojše Čovića. Baja Plavi pobegao je posle Arkanovog ubistva u u Atinu i u policijskim krugovima kotirao je kao jedan od osumnjičenih za zaveru protiv Arkana. Od arkanovaca se čulo da su Baja Plavi i Andrija Drašković organizatori Arkanove likvidacije, i da imaju spregu sa ljudima iz Državne bezbednosti. Pored Andrije Draškovića, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao Maku da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića. Tada je došlo do razlaza između njih, i tada je Baji pripao Veranomotors. Plavi i Babović danas su neprijatelji. Tu leži ključ otmice Milija Babovića, o kojoj Babović ćuti. Baja Plavi sada je vezan za Čovića, a Milija Babović pokušava da nađe druge poluge moći, kao Mlađana Dinkića i Žarka Zečevića. Radomir Živanić, novi vlasnik Verano Motors, za Marfin fond (Laiki banka, u kojoj su završile srpske pare na Kipru) kupio je RK Beograd.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

6. MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad
Rođen je 29. aprila 1951. u Zrenjaninu. Koreni Miodraga Babića vuku poreklo iz sela Dobrun, kod Višegrada. Rano detinjstvo je proveo u selu Laudanovac, kod Vršca, gde je završio prve razrede osnovne škole. Školovanje je nastavio u Vršcu, pa u Pančevu gde je završio srednju hemijsku školu. Bio je prvi na takmičenju srednjih školi u hemiji u Jugoslaviji.U Beogradu je završio Tehnološki fakultet, odsek Organska hemija, 1974. Prvi je u generaciji završio fakultet, sa 23 godine. Na čelo pogona „Inex-Hemofarm“ dolazi 1982. godine, u 31. godini života. „Hemofarm“ je bio prvi u procesu privatizacije, još 1989. godine. U prvoj fazi otkupljen je državni paket akcija, u drugoj fazi izvršen je otkup akcija od malih akcionara na berzi(?), a kada je ukrupnjeno vlasništvo, u trećoj fazi našao se strateški partner za preuzimanje.

U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba koje su imale za posledicu milionsku štetu države i malih akcionara, Za ceo slučaj 2006. godine zainteresovale su se poreske vlasti u Italiji zato što je dokapitalizaciju uradilo preduzeće u vlasnistvu italijanskih građana Marka i Alberta Vakija, koji posluju u Srbiji. Ovaj poslovni aranžman bio je povod da se pokrenu predistražne radnje poreskih organa Italije, jer se radi o milionskoj finasijskoj transakciji. Miodrag Babić je jedan od ljudi iz konzorcijuma, čiji su kontakti doveli do poslovne saradnje sa italijanskim partnerom.

17. januara 2006. uhapšen je bliski saradnik Borisa Tadića i direktor konsultantske firme Božidara Đelića – Branislav Anđelić. Oktobra 2000. sa kalašnjikovim je “oslobađao” preduzeća, Tadić ga je vodao po svetu, kao “privrednika”, a on i Đelić jadili su Srbiju. Dolijao je bivši agent udbe pri ministarstvu spoljnih poslova i pitanje je nije valjda da Tadić nije znao da mu je saradnik, Anđelić, korumpiran? Epidemija neobaveštenosti prenosi se od Slobe na Koštunicu i Tadića. Za iznošenje para, fakturama za ‘marketinske usluge’, terete se samo Karići. Ovaj metod izmislio je Miodrag Babić: Hemofarm Vršac – Hemopharm GmbH, a onda i Hemopharm USA, u kome je Nebojša Vujović. Nisu SID-ovci, poput Anđelića, jadili samo Mobtel. U pljački Hemofarma, pored Babića, učestvuje udbaš iz SID, JUL-ovac, kum Radeta Bulatovića, Nebojša Vujović. Od 2003. pare se iznose u SAD tako što Babić zaključuje ugovore sa Nebojšom Vujovićem. Transfer novca vrši se iz GmbH ka DC, tako što GmbH kupuje sirovine kao ‘predstavnik’ Vršca. Vrednost sirovina je daleko manja od iznosa koji se plaća iz Srbije. Ključne ličnosti su Babić, Nikola Stanković i Nebojša Vujović, a Mlađan Dinkić zna za ovo.

Glavni titular TV “Avala” je Danko Đunić, nekad Miloševićev potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, a sada, preko svojih konsultantskih kuća, grobar srpske privrede. Njegov Ekonomski institut je nosilac konzorcijuma osnivača ove televizijske kuće. Tu je i “Hemofarm” čiji je direktor Miodrag Babić. Babić i Đunić deluju kao braća blizanci, pa je Đunić bio predsednik Upravnog odbora “Hemofarma”, a njegov “Dilojt end tuš” je vršio procene vrednosti te firme. Isti par smenjuje se na mestu predsednika Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”. Babićev eksponent, Nebojša Vujović, nekad pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića, sad je šef ispostave “Hemofarma” u Americi. Ne čudi da je Srđan Đurić sa mesta baš Koštuničinog savetnika prešao za direktora TV Avala.

5. ZORAN JANJUŠEVIĆ je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinđića? Postoji li uopšte njegova biografija? Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam, svedočeći na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji.

Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su podređene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, između ostalog, i usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane, koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada nije uradio. Predviđeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“. Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on, trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

4. TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.

Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.

Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, “Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.

Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo “Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u “Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevica .

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

3. STANKO SUBOTIĆ rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.

U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”.

Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija . MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigarete . Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima”.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

2.FILIP CEPTER rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuđe“ kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra.

Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmi , i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi…”

1.  MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo

Rođen je 26.03.1957. u Vranju. Diplomirani je inženjer. Prvo zaposlenje Miroljuba Aleksića je u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Beograd (PKB). Od 1994. do 1998. godine radio je u PKB banci. U vreme Ante Markovića, kada je socijalistički sistem počeo da se menja u kapitalistički, Aleksić osniva i svoju „ALCO – Aleksić Company“. Prvi poslovi preduzeća bili su vezani za otkup ruskih potraživanja, klirinških dolara i eskont menica na teritoriji bivše Jugoslavije, rad sa komercijalnim i blagajničkim zapisima, i zajmom Republike Srbije. Prve četiri godine poslovanja firme, do hiperinflacije 1994. godine, dominirali su finansijski poslovi i investicije u vlastite poslovne prostore. 1995. godine Aleksić osniva „Alco banku“, a 1998. na javnoj licitaciji kupuje preduzeće „Pionir“ u stečaju. Slede godine investiranja u „Pionir“, a zatim i u hotele. Posle prodaje „Alco banke“ belgijskoj KBC banci, „Alco Group“ danas ima četiri segmenta: a) proizvodni, koji čine 3 fabrike ‘Pionir’-a, ‘Amasis’ iz Beograda, ‘Hissar’ iz Prokuplja, ‘Tipoplastika’ iz Gornjeg Milanovca, ‘Intersilver’ iz Zemuna i ‘Koštana’ i FOS iz Vranja; b) trgovinski, koga čine Cobex iz Beograda i ‘Autopromet’ iz Niša; c) građevinarski, koji obuhvata ‘Naš Stan’ iz Beograda i ‘Alco’ kao vlasnika nekretnina; i d) hoteli: ‘Izvor’ (Aranđelovac), ‘Sloboda’ (Šabac), ‘Tornik’ (Zlatibor) (svi ‘velnes’ili "spa"), ‘Master hotel’ u Novom Sadu, a u planu je još hotela, uključujući i na Adi ciganliji.

1977. godine sagrađen je u centru Šapca hotel „Sloboda”, površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i 5 restorana. Avgusta 2003. godine prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara. Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis”, a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70% društvenog kapitala hotela od strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za 383.670 evra. U tom trenutku bilo je 158 manjinskih akcionara, radnika i penzionera na koje je država prenela bez naknade preostalih 10.965 akcija. Procena kapitala nije izvršena realno, već po knjigovodstvenim vrednostima. Hotel je prodat po 9,67 puta nižoj ceni od tržišne, čime su mali akcionari oštećeni za preko 1.700.000 evra. Manjinski akcionari hotela „Sloboda” uputili su Odboru za privatizaciju Skupštine Srbije, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Borisu Tadiću, Ministarstvu za privredu i Agenciji za privatizaciju, zahtev za novu procenu kapitala, reviziju privatizacije i raskid ugovora sa firmom Miroljuba Aleksića, „Amazis”.